Film Babygirl je definitivno tema ozbiljnih diskusija poslednjih mesec dana. U režiji Haline Reijn, on predstavlja provokativno istraživanje seksualnosti, moći i identiteta kroz priču o Romi (Nikol Kidman), uspešnoj CEO koja započinje strastvenu vezu sa znatno mlađim pripravnikom Samjuelom (Haris Dikinson). Od izlaska samog trejlera obećana nam je priča o seksi romansi koja prevazilazi razlike u godinama, društvene norme i preispituje granice slobode u ljubavi.
Romi je ostvarila sve, bar nam se tako čini. Vodi uspešnu kompaniju za robotiku, ima naizgled srećan brak sa Džejkobom (Antonio Banderas) i majka je dve ćerke. Ipak, kao što to obično biva ispod površine, ona se oseća neispunjeno. Zahvaljujući Samjuelu, njenom pripravniku, u njoj se budi sve što je nekada potiskivala zbog straha od neprihvatanja, što dovodi do intenzivne afere ispunjene dominacijom i potčinjavanjem. Kako se njihova veza odvija, Romi se suočava sa krizom identiteta, pokušavajući da i dalje drži granicu između profesionalnog života i svojih najdubljih ličnih želja.
Kako saznajemo, upravo je iz tog razloga simbolična odluka rediteljke da započne film seksom, odnosno orgazmom. Kontrast između želje da imamo kontrolu i želje da se oslobodimo uz pomoć seksualnog čina, zapravo je ideja celog filma. Romi, i privatno i poslovno, ima samo prividnu kontrolu nad svime, gotovo na robotski način (što nas ne čudi jer je CEO firme za robotiku), sve dok se ne prepusti skrivenoj verziji sebe u odnosu sa Samjuelom.
Babygirl se često poredi sa filmom Širom zatvorenih očiju Stenlija Kjubrika, koji takođe istražuje teme seksualnosti, braka i tajnih želja. Za razliku od Kjubrikovog filma, gde je u fokusu muž koji se upušta u BDSM svet nakon priznanja supruge o njenim seksualnim fantazijama, Babygirl se fokusira na žensku perspektivu, prikazujući Rominu unutrašnju borbu između društvenih očekivanja i ličnih želja. Oba filma koriste erotske elemente kako bi istražili kompleksnost ljudske psihe, s tim što Kjubrikovo remek delo ipak dublje zalazi u taj mračni svet.
Rediteljka je na konferenciji za medije istakla da svi ljudi nose “malu crnu kutiju ispunjenu tabu fantazijama koju nikad ne dele ni sa kim”. “Fascinirana sam dualnošću ljudske prirode i ovaj film je pokušaj da se bez osuđivanja obasjaju suprotne sile koje čine našu ličnost. Za mene je feminizam sloboda da se proučava ženska ranjivost, ljubav, stid, bes i unutrašnja zver”, rekla je rediteljka.
Babygirl definitivno jeste film o izlasku iz zone komfora i moralnim osudama. Ipak, ako ste i vi pojurili u bioskope kako biste pogledali Babygirl, i osećate kao da filmu nešto nedostaje- niste sami. Nažalost, film stavlja veći akcenat na atmosferu i estetiku, nego što zalazi u dublje slojeve i problematiku. Najveći utisak ostavljaju muzika, dobra hemija među glumcima, kao i nova simpatija generacije – Haris Dikinson. Ali čini se da na tome ovaj film i ostaje. Ne preostaje nam ništa više, sem da se pitamo: “Da li je ovaj izbor rediteljke nameran kako bi se ostavilo prostora za interpretaciju?”
Od samog pojavljivanja filma na velikom platnu, među publikom se pojavila nada da je žanr erotskog trilera oživljen, ipak – Babygirl je daleko od toga. Mnoge scene koje se bave seksualnim fantazijama, više su neugodne i krindž, nego što bude osećaj uzbuđenosti i neizvesnosti. Pored toga imamo i tragi-komičnog lika Džejkoba, čija neupućenost u afere svoje supruge, na kraju postaje izvor komičnih situacija. Sve u svemu, lepo izgleda, ali ne očekujte mnogo.
Piše: Mina Vučić
Naslovna fotografija: https://www.instagram.com/nicolekidman/
