Dezire Central Station je međunarodni festival savremenog pozorišta, nastao kao nastavak „Dezireovog tramvaja“ – niza kulturnih događaja u Kostolanji Deže teatru. Prvi festival održan je 2009. godine, u vreme kada se već pričalo o ekonomskoj krizi, koja, ruku na srce, nikad ni ne odlazi. Kao ni politička. Ta dva se uvek drže zajedno. I baš u takvim okolnostima, u gradu daleko od glavnog centra, rodio se festival koji danas možda najviše govori o snazi pozorišta na ovim prostorima.
U tom smislu, Dezire je veliki festival, iako je po obimu mali, jer pokazuje da kultura ima i druge koordinate (a ne samo one glavnog grada), i jer su se tu prozivali oni koji ne vole da budu prozivani, i koji to odmah pokušaju da saniraju. Novca nije bilo (nema ga ni sada); provociralo se i uzduž i popreko. I uprkos svemu, i zbog svega toga, ove godine, od 18. do 23. novembra, najseverniji grad u Srbiji ima svoj sedamnaesti Dezire festival.
Dezire mnogo daje Subotici, ali ni Subotičani festivalu ne ostaju dužni. Građani i festival zajedno oslikavaju svoj evropski identitet: Subotica na granici (i bukvalno i metaforički) između Balkana i Evrope – multietnična, kontrastna – a Dezire između žive kulturne platforme i institucije. Zajedno se poigravaju s kulturnom politikom države, koja prepušta manjim inicijativama da se bave decentralizacijom kulture. Savet bi bio: sve okolnosti koje izgledaju kao prepreke, uzeti kao ono što bogati sadržaj. Kad prolazite kroz grad s Dezire kolonom koja dobošima najavljuje ono što dolazi, shvatite da ta buka, ta ekstravagancija i ti kostimi imaju opravdanje.
Ovogodišnje izdanje Desire Central Station festivala okuplja autore kao što su Boris Liješević, Oliver Frljić, Jasna Žmak i sam Andraš Urban, direktor festivala. Program se odvija na sceni Jadran Narodnog pozorišta u Subotici i u Kostolanji Deže teatru.
Neke od prethodnih tema bile su Apolitika, Dead or Alive, Borderline, Barbaricum, Theatre is Victory, a ove godine to je Lupus in fabula. Ako festival posmatramo od njegovog početka, jasno je da je on postojao i pre nego što je formalno osnovan – kao potreba za šarenolikom artikulacijom društvenih fenomena. Zato svaka godina Desirea, gledana zajedno s drugima, dobro opisuje trenutak u kojem upravo živimo: Borderline Barbaricum i Right Here Right Now, Dead or Alive. Današnji trenutak – koliko god ta fraza bila izlizana – zahteva premeštanje fokusa: ima mnogo izraza, ali vuka, kako kaže tema, treba tražiti u priči, u samom pripovedanju.
Festival je 18. novembra otvorila predstava Moje pozorište Borisa Liješevića, produkcija beogradskog Ateljea 212, koja govori o samom pozorištu i o liniji između dasaka koje život znače i života samog. Iste večeri francusko-italijanska umetnica Valentina Cortese izvela je solo performans Lento e Violento – fizičko i emotivno putovanje između nežnosti i brutalnosti. Publika će je gledati i sledećeg dana.
U četvrtak, 20. novembra, sledi predstava Inkubator Slovenskog mladinskog gledališča iz Ljubljane, u režiji Olivera Frljića, koja povezuje simboliku inkubatora sa brutalnom stvarnošću rata u Gazi. Istog dana, budimpeštanska trupa TranzDanz izvodi koreografsko delo Hermes Gerzona Petera Kovača.
Potom sledi Mađarsko narodno pozorište iz Kluža s dramom Ja sam vetar Jona Fosea, u režiji Gabora Tompe, i predstava Ovo je moja istina, reci mi svoju Jasne Žmak, koja ispituje susret ličnih i kolektivnih istina. Pretposlednjeg dana Orkenj Ištvan teatar iz Budimpešte donosi Najlepšu noć duše, po tekstovima Šandora Jasberenjija, pisca i ratnog izveštača iz Iraka, Jemena, Libije, Nigerije i Gaze. Istog dana publika će videti i Cabaret Piccolo Grande: Utopia, projekat Andraša Urbana i Novosadskog pozorišta.
Festival se zatvara koncertom Subotičkog Big benda, kojim diriguje Geza Kučera mlađi.
Dezireu sve ide u prilog. On je sam po sebi umetničko delo, nastalo zajedničkim radom odličnih kustosa – od izbora programa i vizuala do onoga što će se služiti na žurci zatvaranja. Sve je povezano, kao i svaka prethodna godina, u jednu koherentnu celinu.
Zato se karte za sledeći festival traže pre nego što se trenutni završi, i zato se bez problema sedi po podovima dve sale. Jer Dezire, osim što je festival, jeste i sezonski ritual. Ne samo za Subotičane i one blizu severne granice, već i za one kojima Subotica ranije nije značila ništa.
Dezire kao masterklas pravljenja festivala pod nezavidnim okolnostima. Dezire kao tradicija savremenog pozorišta. Dezire kao urbani fenomen.
