Multimedijalna izložba “Van Gogh – The Immersive Experience”, koju je do sada videlo preko dvadeset miliona ljudi širom sveta, ovog proleća okuplja nepregledne redove ljubitelja ovog velikog slikara u Budimpešti. Svaki dan od početka februara, stotine i stotine ljudi strpljivo čeka ispred ulaza u halu gde se nalazi postavka. Bez obzira što online rezervacija podrazumeva tačan termin ulaska na izložbu, dugačak red svedoči da poklonici ovog umetnika dolaze ranije, kako bi sa sebi sličnima podelili impresije. Već nakon par sekundi čekanja u redu, kreće razgovor sa do malopre, nepoznatim ljudima: slušamo njihovo ushićenje, gledamo osmehe iščekivanja, upoznajemo se i prepoznajemo.
Ulazak u jednu vrstu predvorja izložbe podrazumeva da treba proći kroz Van Gogovu „Zvezdanu noć”, sa koje se smeše suncokreti – a tada počinje čarolija. Reprodukcije Vinsentovih dela, u svom sjaju, izložene pod brižljivo i tehnički savršeno postavljenim osvetljenjem, tako da smo čuli lišće kako šumi, osetili povetarac Provanse, kožu nam je grejalo sredozemno sunce, mirisali smo klasje, čuli grmljavinu – i tada ugledali čuvene nasmešene suncokrete. Kada smo nekako odvojili pogled od te lepote, ispratili smo biografske podatke koji su ispisani na nekoliko panoa dostupnih posetiocima. Iako znamo mnogo o Van Gogu, saznali smo i neke nove pojedinosti. Put nas je dalje vodio u odeljak gde se tokom celog dana smenjuju kratki filmovi o Van Gogu, sa brižljivo pripremljenim podacima, uz prikaz njegovih dela. Iz te simpatične učionice nastavili smo dalje prema kutku gde, zahvaljujući inovativnoj tehnici, u jednoj velikoj vazi vidimo neprestano cvetanje buketa raznobojnog Vinsentovog cveća – divota za sva čula.
Put nas je dalje vodio u odeljak gde se tokom celog dana smenjuju kratki filmovi o Van Gogu, sa brižljivo pripremljenim podacima, uz prikaz njegovih dela. Iz te simpatične učionice nastavili smo dalje prema kutku gde, zahvaljujući inovativnoj tehnici, u jednoj velikoj vazi vidimo neprestano cvetanje buketa raznobojnog Vinsentovog cveća – divota za sva čula. A onda ulazimo u „Vinsentovu sobu u Arlu”. Detaljno rekonstruisana čuvena slika i kompletno instalirana soba u kojoj je proveo poslednje mesece života. Iako je više puta boravio u sanatorijumu noseći sa sobom nemerljivu tugu, ova slika ostavlja utisak njegovog utočišta. Samo nežni umetnik ranjene duše može da iznedri takvu kombinaciju živopisnih tonova. Verovatno ju je baš tako i uredio, da bi bio okružen nebeskim tonovima tople nebesko-plave boje, smaragdno zelene, sunčano žute i vatreno narandžaste, smirujuće ljubičaste sa crvenim detaljima. Sačuvano je preko šesto pedeset pisama između Vinsenta i njegovog brata Tea i u jednom od njih veliki slikar piše: „Verovatno ti se soba neće učiniti naročito privlačnom, prazna soba sa drvenim krevetom i dve stolice, ali tek da znaš da nije ni malo lako drečavim bojama preneti na platno jednostavnost i smatram da vredi pokazati kako nešto može biti jednostavno, a da pri tom nije sivo, belo, crno, smedje.“ Nismo odoleli postavci sobe – ljubav na prvi pogled.
I dok smo plovili iz slike u sliku, dok smo mirisali Vinsentovo cveće i osluškivali povetarac sa juga Francuske – njegov pogled nas je pratio. U jednom odeljku se nalazi velika bista Van Goga, preko koje se čarobnim tehnikama inovatora smenjuju motivi njegovih slika. Izuzetan prizor umetnika koji je živeo za svoje slike, kao simbol neodustajanja od sopstvene vizije. A tada…ulazimo u neki potpuno drugačiji Univerzum.
Otvaraju se vrata velike sale koja je od poda do plafona pokretno platno. Na sve četiri strane sveta, sva četiri zida video animacijama oživljavaju pred našim očima: smenjuju se Vinsentove slike u neverovatno maštovitom modernom izrazu. Vidimo seljane koji žanju žito, zatim kako beže od nadolazeće kiše, vidimo ih kako nakon napornog dana večeraju za stolom u svom skromnom domu; vidimo portret zamišljenog doktora Gašea, melanholičnog prijatelja Van Goga, koji uzdiše; njegov portret se pretapa u lik još jednog slikarevog prijatelja, simpatičnog poštara Rulena, čiji se brk smeši dok namešta kapu. Odjednom kompletnu površinu sale prekriva stotine irisa: uskoro počinje da duva vetar i mnoštvo ljubičastih latica prekriva zadivljene posmatrače. Pokretne slike postaju sunčevi zraci iz kojih se rađa beskrajni niz suncokreta – toplih i mirisnih. Iz pozadine u prvi plan, polako pristižu nepregledna žitna polja u talasima, koja se njišu u ritmu divnih nota. Brižljivo odabrane kompozicije čine savršen ram za ovaj nesvakidašnji umetnički doživljaj.
Pokretne slike se pretapaju u „Vinsentovu sobu u Arlu“, komad po komad nameštaja se oblikuje pred našim očima. Pred kraj ove čudesne animacije se pojavljuje niz prozora, pažljivo prenetih sa njegovih naslikanih kuća i crkava. I sa svakog od njih nas posmatra po jedan od četrdeset tri Van Gogova autoportreta. Celu ovu slikarsku bajku posmatramo iz udobnih ležaljki u nekoj vrsti bestežinskog stanja, prepušteni strastvenim potezima slikareve četkice. Vinsentovo stvaralaštvo nas je hipnotisalo. Redak momenat kada um bude potpuno miran, oslobođen bilo kakve misli, totalno prepušten prekrasnim prizorima. Zvezde su nam se smešile u svom beskonačnom plesu. Šta drugo nego zahvaliti Svemiru na ovoj lepoti? Iz sale smo izašli bez reči. Krenuli smo dalje korakom lakim kao perce, a Budimpeštu smo ceo dan obilazili u nekom svom ritmu, sa Vinsentovim zvezdama u očima.
Do neke nove izložbe i novog susreta sa divnim Van Gogom – nosimo omiljenog slikara u srcu i mislima.
Bojana Simović
Naslovna fotografija: https://www.instagram.com/vangoghmuseum/
