Ako bi za neku umetnicu sa sigurnošću mogli reći da je živela sopstvenu koncepciju života, ispred svog vremena i da je u karijeri dugoj šest decenija sasvim sigurno postala filmski mit – onda je to bez sumnje Marlen Ditrih. Postupala je u skladu sa svojim impulsima i kreirala potpuno novi umetnički izraz. Smela u nastupu, maštovita u ideji, glamurozna, izvajanih manira. Odudaranjem od traženih stereotipa i prateći svoj put, postala je simbol jedne ere.
Ova najveća nemačka glumica i pevačica je rođena 27. decembra 1901. godine u Berlinu, u porodici višeg srednjeg sloja. U detinjstvu je učila francuski, engleski, a bila je i veoma nadarena za klavir,violinu i pevanje u horu. Upravo ju je pevanje dovelo u gradsko pozorište, gde je postala član hora koji je pratio predstave, početkom dvadesetih godina prošlog veka. Prvih desetak godina ništa nije nagoveštavalo da će Marlen postati jedno od najprepoznatljivijih lica na planeti. Povremeno je dobijala male, epizodne uloge ali je njen talenat bio skrajnut i delimično se nije uklapao u tražene standarde.
A onda, 1930. godine, reditelj Jozef fon Šternberg primećuje njen neobičan nastup u sporednoj ulozi i dodeljuje joj glavnu ulogu u prvom nemačkom ton-filmu “Plavi anđeo”. Kabaretska pevačica Lola-Lola je oživela u izvođenju originalne Marlen Ditrih: film je doživeo do tada nezamisliv uspeh, godinama je tražen i gledan širom Evrope a Marlen se našla u cetru popularnosti. Već tada ona formira prepoznatljiv stil: platinasto-plavu kosu, dignute tanke obrve, sanjivi ali izazovni pogled, uz obaveznu muštiklu. Bez obzira što u početku nije postala poznata kao zapanjujuće dobra glumica ili fantastična pevačica, do tada neviđeni umetnički nastup je dovela do vrhunskog nivoa.
Tokom narednih par godina Marlen sa istim rediteljem snima još nekoliko uspešnih filmova. Međutim, to je period kada nacisti u Nemačkoj dolaze na vlast i svet nezaustavljivo ide ka ratu. U tim okolnostima se pokazuje drugo lice nove filmske zvezde: bila je nesumnjivi protivnik nacizma i kao takva nepoželjna u sopstvenoj zemlji. Uskoro ona i reditelj Fon Šternberg prihvataju poziv i odlaze u Holivud, gde nastavljaju saradnju ali Marlen snima i sa drugim vrhunskim rediteljima: Alfred Hičkok, Orson Vels, Bili Vajlder. Marlen Ditrih je tridesetih godina prošlog veka bila jedna od najomiljenijih filmskih zvezda u Americi.
Paralelno sa usponom karijere, odvija se i jedna izazovna situacija oko koje se ona uopšte nije dvoumila: godinama je nemački državni vrh tražio od Marlen Ditrih da se vrati u Nemačku. Jozef Gebels, ministar propagande u nacističkoj Nemačkoj i jedan od najodanijih Hitlerovih saradnika, neumorno je pokušavao da privoli Marlen da snimi nacistički propagandni film. Nudio je povlastice, obećavao unosne ugovore i život na visokoj nozi. Pošto je bila neumoljiva, proglasili su je izdajicom svog naroda. Tada je rekla: “Moji Nemci i ja više ne govorimo istim jezikom.” U sam osvit rata, 1939. godine, dobila je američko državljanstvo. Svoje nesumnjivo antiratne stavove Marlen je izražavala dostojanstveno i konkretno kroz filmove, kroz odabir tema ali i nastupima pred savezničkim vojnicima u Alžiru, Francuskoj, Engleskoj. Kada su je pitali zbog čega se izlaže tolikoj opasnosti neposredno uz liniju fronta, kratko bi odgovorila: „Iz pristojnosti.” Učestvovala je u radio programima namenjenim vojnicima na frontu. Pesma “Lili Marlen” u njenom izvođenju je doživela neslućenu popularnost ali ne samo među saveznicima već i među vojnicima Trećeg rajha. Snimljena na nemačkom i engleskom, sa antiratnom porukom, putem radio prijemnika kao novog medija, “Lili Marlen” je ostala jedan od zaštitnih znakova borbe za mir.
Nakon Drugog svetskog rata Marlen dobija 1947. godine Medalju slobode od američke vlade, najviši civilni orden. 1950. godine od francuske vlade dobija titulu viteza Legije časti. Uvek je isticala da su to njena najveća dostignuća.
Od početka pedesetih godina dvadesetog veka pa narednih dvadeset pet godina Marlen je bila najtraženija i najplaćenija kabaretska pevačica i igračica na svetu. Najvažnija pozorišta Amerike, Evrope i Australije u tom periodu su mogla da se pohvale njenim nastupima. Izvodila je svoje pesme uz originalnu koreografiju, a vremenom je repertoar proširila i još nekim popularnim numerama. O njenom scenskom nastupu se uvek pričalo a oduševljenje publike nije jenjavalo. Nastupi su vremenom upotpunjeni i savršeno stilizovanim glumačkim performansima. Ipak, možda i najveće interesovanje je vladalo za njen izgled i kostim. Jednostavno niko osim nje nije gajio taj stil: u prvom delu nastupa bi se pojavila sa perfektnom platinastom frizurom, u večernjoj, dugoj, crnoj elegantnoj haljini, savršeno našminkana,misteriozna. Nakon toga bi smelo izašla u muškom fraku, crnom ili belom. Kako bi program odmicao, ona bi ostajala u korsetu, mrežastim čarapama, sa cilindrom, leptir-mašnom i muštiklom. Uz samo njoj svojstven kontraalt, sa sanjivim pogledom i jasnim stavom vanvremenske dive je plenila harizmom i šarmom. Često su je pitali o njenom stilu a Marlen bi uvek kratko odgovorila: “Uvek sam se odevala samo za sebe.” Čuveni filmski reditelj, scenarista, glumac, producent i istoričar filma Piter Bogdanovič je u svojim intervjuima govorio: „Ona je iznad onoga što radi. Bilo da peva laku staru melodiju ili francusku ljubavnu pesmu, ona nosi dašak aristokratije. Nikada nisam video toliko strasti. Kada peva o ratu, to nije antiratna žalopojka, već optužba protiv svih nas.”
Početkom šezdesetih godina prošlog veka je izlazila želju za turnejom u rodnoj Nemačkoj. To su bili neki od njenih najveličanstvenijih nastupa. Lično ju je dočekao gradonačelnik Berlina, antiratni zagovornik Vili Brandt, koji je kasnije postao nemački kancelar upamćen po zalaganjima za pomirenja. I pored umetničkog trijumfa, sama turneja nije imala finansijski uspeh. Ljudi su bili polarizovani: ili su je dočekivali sa oduševljenjem ili su je bojkotovali što je i razumljivo jer je posleratno nemačko društvo bilo u osetljivom periodu preobražaja zbog teškog bremena nacizma. Njeni filmovi su dugi niz godina bili zabranjeni u Nemačkoj. Marlen se nije ustezala da kaže da pati od nostalgije. Prilikom pisanja autobiografije nije štedela pohvale o Berlinu i Nemačkoj u periodu između dva svetska rata. Takvo kosmopolitsko društvo je iznedrilo autentičnu glumačku, pevačku i kabaretsku umetnicu.
Tokom 1967. i 1968. godine je na Brodveju izvodila svoju autorsku predstavu za šta joj je dodeljena najznačajnija pozorišna nagrada Toni za životno delo.
Poslednjih petnaestak godina života je provela u svom stanu u Parizu. Iako joj se zdravlje postepeno pogoršavalo, poznu starost je provela mirno, u dugačkim telefonskim razgovorima sa bliskim ljudima ali i sa nekolicinom svetskih vođa. Umrla je u devedesetprvoj godini a oproštaj od dive je bio na najvišem nivou u crkvi Madlen u Parizu. Uz prisustvo više hiljada ljudi među kojima je bilo više ambasadora i državnih zvaničnika, predsednik Miteran je lično ispratio njen kovčeg prekriven američkom i francuskom zastavom na put ka Berlinu. Po ličnoj želji je sahranjena na groblju nedaleko od rodne kuće.
Pet godina nakon smrti trg u Berlinu dobija njeno ime uz tablu sa posvetom: „Berlinska svetska zvezda filma i šansona. Zalog za slobodu i demokratiju, za Berlin i Nemačku.” Naredne godine Američki filmski institut ju je svrstao u deset filmskih legendi klasičnog holivudskog filma. Nemačka pošta pušta u opticaj markicu sa njenim likom. 2002. godine država Nemačka je izdala zvanično saopštenje u kome upućuje izvinjenje velikoj umetnici. Grad Berlin joj je posthumno dodelio status počasne građanke. Prilikom prodaje njenih stvari na aukciji, skoro kompletnu zaostavštinu je otkupio Berlinski muzej filma. Nekoliko hiljada ličnih predmeta danas čine fantastičnu postavku: haljine, odela, šeširi, rukavice, torbice, cipele, lične stvari ali i veliki broj pisama koje je razmenjivala sa prijateljima, velikim ljubavima ali i političkim vođama.
Koliko je bila staložena osoba koja smelo i odlučno prati svoj put potvrdila je i u memoarima koje je napisala 1979. godine: „Oduvek sam bila ravnodušna prema slavi. Slava je prilično mučna, problematična i opasna. Potpuno sam hladna na izlive obožavanja stranaca. Slava koja u potpunosti može izmeniti imidž čoveka nada mnom nije imala nikakvu moć.”
Bojana Simović
Naslovna fotografija: https://www.instagram.com/marlenedietrichgram/
